Ivan Kačarević: Srpski kejnzijanci (slučaj SPS-a)

Ovih dana svakodnevno možemo čuti raspravu o tome da li je štednja ili potrošnja recept za prevazilaženje trenutne situacije. Međutim, ova tema nije izmišljena u Srbiji. U stručnim ekonomskih krugovima u celom svetu ova dilema je uvek aktuelna.

Ako idemo u krajnosti, možemo sa jedne strane razlikovati kejnzijance koji smatraju da su u recesiji fiskalni deficiti poželjni dodajući da što su veći to su bolji; sa druge strane, postoji struja koja insistira na budžetskoj konsolidaciji i to odmah. I jedni i drugi greše u svojim krajnostima.

Prvi greše u tome što misle da zaduživanje po niskim kamatnim stopama u neinflatornom okruženju nema negativne posledice po ekonomski rast. Drugi greše što zanemaruju činjenicu da veliki rezovi u javnoj potrošnji u vrlo kratkom periodu podrazumevaju velike socijalne troškove koje država ne može da podnese inicirajući najverovatnije smenu vlasti. Situacija u Atini govori o tim posledicama.

Na sreću, mi u Srbiji nemamo promotere stava da radikalno i preko noći moramo smanjiti javnu potrošnju. Mere fiskalnog saveta jesu bolne ali bi se primenjivale u narednim godinama dok ne dobijemo željeno stanje u javnim finansijama.

Međutim, imamo drugu struju gde se iz redova levičarskih partija koje će biti ključni igrači u budućoj vladi čuju nagoveštaji ka novom i većem zaduživanju kako bi se intervenisalo u privredi. Po njihovom mišljenju, investiciona potrošnja treba da se poveća, ali plate i penzije ne smeju da se zamrznu. Takva reakcija nove vlade nedvosmisleno će povećati javni dug. Jedina razlika između njih i gore navedenih kejnzijanaca jeste što ovi naši smatraju da sem veličine javnog duga nije bitna ni njegova cena (imajući u vidu njihov stav prema MMF-u).

Povećanje javnog duga po veoma visokoj ceni imajući u vidu naš kreditni rejting doveo bi državu u poziciju visokog rizika što može podstaći beg kapitala iz zemlje i stvoriti vrlo nepovoljan ambijent za nove investicije. Kao rezultat efekat državnih investicija lako može da se potre smanjenim investicijama u privatnom sektoru (crowding out effect). Drugo, mere restrukturiranja preduzeća koje predlaže Dušan Bajatović za stimulisanje rasta podrazumevaju određeni vremenski period pre nego što se osete prvi efekti. A do tada, rate koje otplaćujemo za dospele dugove se kumuliraju. Bez značajnijih rezova u javnim rashodima morali bismo opet da se zadužimo, najverovatnije po još većim kamatnim stopama.

Dakle, kakva je veza javnog duga i ekonomskog rasta? Tačno je da u periodima recesije fiskalna politika treba biti ekspanzivna ukoliko je u periodu rasta praćena akumuliranjem fiskalnih suficita. Ali, kako je istaknuti ekonomista i profesor sa Hardvarda Kenneth Rogoff rekao „Pogrešno je misliti da je obimna akumulacija duga besplatan ručak“. On je pokazao u seriji akademskih istraživanja da nas je ekonomska istorija od 1800. godine pa do danas naučila da epizode visokog javnog duga traju u proseku 23 godine koje su praćene slabijim rastom. U toku tog perioda BDP je za 25% manji nego što bi bio u normalnim okolnositma. Fiskalna ekspanzija dakle može pokrenuti ekonomski rast u kratkom roku ali se perspektiva dugoročnog rasta značajno ugrožava.

Prema tome, slušajući upozorenja fiskalnog saveta, ukoliko se ne preuzmu radikalne mere u budžetskoj konsolidaciji doći će do eksplozije javnog duga što će imati vrlo nepovoljne konsekvence po ekonomski rast u dugom roku.

Zato diskusija između rasta i štednje ne stoji jer rast i štednja nisu suprotstavljene veličine. To je diskusija između onih koji razumeju problem i onih koji ga odlažu za blisku budućnost, između onih koji nisu skloni riziku i onih koji rizikuju na račun naroda, između onih koji ne razmišljaju o trajanju mandata i onih koji to moraju.