Kako posluje jedan od najuspešnijih srpskih proizvođača povrća

Jedne godine proizvedeš manje, a zaradiš više, a naredne proizvedeš više, a zaradiš manje, kaže srpski rekorder u proizvodnji crnog luka i hibridnog kukuruza Miroslav Stanković iz Čekmina kod Leskovca.

Miroslav se na porodično imanje vratio posle završenog Poljoprivrednog fakulteta u Skoplju. On pre svega teži racionalnoj proizvodnji, želeći, kako objašnjava, da ostvari što veće prinose po jedinici površine, za razliku od onih koji su naklonjeni većim površinama. Manja površina, manja sadnja, ali ekstraproizvod, eto, to je njegova proizvođačka filozofija.

Da takvo opredeljenje donosi rezultate, Miroslav potvrđuje već dvadeset godina, ponevši titulu jednog od najuspešnijih srpskih proizvođača povrća na otvorenom. Godine 2010. proizveo je 45 tona crnog luka po hektaru i tako postao republički rekorder u proizvodnji tog povrća. Dobio je nagradu „Pro-agrolider”, u kategoriji mala gazdinstva i sa ostalim nagrađenima iz Srbije proveo je osam dana na studijskom putovanju po Austriji gde je obilazio stočarske farme, i Italiji gde se upoznavao sa uslovima proizvodnje stočara i farmera.

Prošle godine još jednom je zadivio poljoprivredne stručnjake: na oglednoj parceli zasadio je hibridni kukuruz NS 6010 i ostvario prinos od 19,71 tonu po hektaru, što nikome pre njega nije pošlo za rukom. Proizvođač semena NS seme Novi Sad ocenio je da Miroslav pomera granice.

Njegovo gazdinstvo, koje pored njega čine roditelji Zoran i Zorica, supruga Slađana, sin Stefan, završni razred srednje škole, i kćerka Kristina, učenica osmog razreda, obrađuje sedam hektara zemlje. Bolje reći, imaju sedam, a obrađuju deset hektara, jer na tri hektara imaju dve setve godišnje. Kad, recimo, završe sa zimskim lukom, zasade krompir, praziluk, celer, a kasnije silažni kukuruz, jer se bave i stočarstvom – trenutno čuvaju šest krava.

Kada je reč o povrću, posle luka koji je na prvom mestu, dolaze krompir, paprika, celer, karfiol, a od ratarskih kultura kukuruz i pšenica. Sade i krmno bilje. Imaju svu potrebnu mehanizaciju – tri traktora, sadilicu, sejalicu i sistem za navodnjavanje četiri-pet hektara. Svoje proizvode prodaju po marketima, ali najveći deo na kvantaškoj pijaci, a dobri kupci su im i Novopazarci.

Pitamo Miroslava zašto se odlučio da baš crni luk stavi na prvo mesto. – Znate, u poljoprivredi nema pravila. Jedne godine proizvedete manje, a zaradite više, a naredne godine proizvedete više, a zaradite manje. Krompir sada košta dvadesetak dinara, a prošle godine u isto vreme bio je četrdeset, to je bila ekstracena. Sada će mnogima krompir da propadne, a i moje dve-tri tone će da završe na otpadu. Poslednjih desetak godina luk se bolje prodaje od krompira. Ja sadim italijanski luk, ranije sam imao holandski koji stiže ranije, do 10. maja. Imam i klasične glavice. Sadim manje površine, ali gusto. U principu, kad proizvedete velike količine, morate i da zaradite. Veliki je to posao, radi se mnogo, sadi, rasađuje, prave se leje, ali cilj opravdava sredstva, odgovara ovaj agronom i poljoprivrednik.

Neobično je i to što je, za razliku od mnogih leskovačkih povrtara koji se bave plasteničkom proizvodnjom, odlučio da sadi na otvorenom. – Na otvorenom su manja ulaganja i potrebna je manja radna snaga. Proizvodnja u plastenicima zahteva mnogo veća ulaganja. Na prvi pogled, ti povrtari imaju odlične cene. Kad krastavac košta 150 dinara, kupac misli da je to skupo. Ali, on vidi samo cenu, a ne vidi šta sve stoji iza nje – konstrukcija, folija, prehrana, sadni materijal, ogroman trud u teškim uslovima. Moja proizvodnja je intenzivna i imam manja ulaganja. Prepoznao sam sebe u tih nekoliko kultura i to radim sa svojom porodicom, ne želim da angažujem radnike, jer je to rizično. I ne žalim se, za sada mi ide dobro – objašnjava Miroslav.

I po tome se razlikuje od ostalih poljoprivrednika. Ne žali se na državu, ne ide traktorom da blokira puteve, niti ide pred zgradu vlade, radije vreme provodi na imanju. – Koliko je država kriva za stanje u poljoprivredi, toliko smo i mi sami, po pedeset posto. U poslednje vreme vlada preduzima značajne mere. Predlog da se subvencije daju na osnovu prinosa, po mom mišljenju je bolji od zahteva poljoprivrednika da se subvencioniraju površine. Mislim da je to realnije, jer bi bio obuhvaćen veći broj dobrih proizvođača – tvrdi naš sagovornik.

Od 1. novembra prošle godine primljen je za asistenta-savetodavca u Poljoprivrednoj savetodavnoj i stručnoj službi u Leskovcu, pa su glavni posao na imanju preuzeli supruga Slađana i 75-godišnji otac Zoran. Pomažu i deca, a majka Zorica posluje po kući. Miroslav je u novoj ulozi upoznao i brojne druge proizvođače u leskovačkom kraju za koje tvrdi da su izuzetno vredni, da puno toga znaju o poljoprivredi, ali da u ovoj oblasti uvek ima šta da se nauči.

– Nije u pravu onaj ko tvrdi da sve zna. Učenje je uvek dobro došlo, potrebno je stalno usavršavanje. Mislim da neki ljudi to ne shvataju. Iako sam završio poljoprivredni fakultet, već dvadeset godina sarađujem sa Poljoprivrednom stručnom službom u Leskovcu i uvek saznam nešto novo. Nijedan seminar ne propuštam. Što si fleksibilniji, to bolje – zaključuje Miroslav.