Najviše nedostaju kvalifikovani radnici i menadžeri srednjeg nivoa

Iako Srbija u težnji da privuče veći broj stranih investitora često insistira na tvrdnji da osim predusetljive administracije ima i jeftinu, kvalifikovanu radnu snagu, iskustvo stranih kompanija koje posluju ovde to ne potvrđuje.

Slika o obrazovanoj radnoj snazi, koja je i mogla da prođe pre dve decenije, sada je samo ostatak sećanja na vreme kada smo imali industriju i svrstavali se u srednje razvijene zemlje. 

Na tržištu rada najviše nedostaju kvalifikovani radnici, zanatlije bez kojih je nemoguće pokrenuti iole ozbiljniju proizvodnju. Takva situacija najviše pogađa grane u kojima ima posla ili one koji bi da izađu na strana tržišta. Na primer, u građevinarstvu, kada firma i pronađe iole zahtevniji posao u zemlji ili inostranstvu, počinje prava avantura traženja radnika sa kojima će moći solidno sa ispuni ugovorene obaveze. 

Slični su i problemi u drugim sektorima, što potvrđuje, na primer, iskustvo Merkatora koji u Srbiji zapošljava oko 5.000 radnika. U trgovini najviše nedostaju kadrovi za operativan rad u prodaji: mesari, pekari, kuvari, koji su deficitarni na tržištu rada i čije školovanje Mercator podržava i podstiče. Nedostaju i stručnjaci iz oblasti kontrolinga, interne revizije, srednjeg i visokog menadžmenta ..... Izazov je pronaći dovoljan broj menadžera srednjeg nivoa, za vođenje prodajnih objekata. Za kvalitetno obavljanje ovog posla u Merkatorovom sistemu je potrebno fakultetsko obrazovanje i menadžersko iskustvo u vođenju većeg broja saradnika, a sa druge strane konkretna, operativna iskustva upravljanja maloprodajnim procesima. 

Samo ozbiljne kompanije ulažu u kadrove

Da bi se premostio ovaj problem, Merkator često zapošljava kandidate sa dobrim potencijalom, ali ih kasnije sami razvijaju kroz sistem organizovane i kontinuirane edukacije kroz koju je prošlo u proseku oko 80 odsto zaposlenih.

Fiat se takođe suočio sa ovim problemom. On je takođe primoran da posebno obučava zaposlene, a čak je najavio i otvaranje akademije za stručno usavršavanje, a i nekolicina drugih kompanija koje pretenduju na regionalno liderstvo, ozbiljno ulaže u obuke kadrove.

Najbolja ponuda za 200 evra

Međutim, ma koliko da su to dobre priče, one druge su mnogo brojnije. Činjenica je da smo dospeli na grane da sa sigurnošću možemo da ponudimo samo nekvalifikovanu radnu snagu, koja se ugovara sa investitorom po principu: „Pošto radnik?“, „Može po 200 evra?“. I nije mali broj fabrika koje su otvorene upravo zahvaljujući takvoj pogodbi, i naravno subvencijama koje je država delila kapom i šakom, čak i za takozvane „šrafciger“ industrije, koje za mesec dana, kada period državnih dotacija prođe, mogu da spakuju opremu i proizvodnju presele na drugo mesto. To je bio i jedini motiv za dolazak mnogih investitora pa i nije retka situacija da se domaći radnici angažuju samo za najjednostavnije operacije, dok inženjerski kadar i menadžment dolaze iz centrala investitora, jer im se ulaganje u obuku i usavršavanje ne isplati.

Najčešće navođen primer južnokorejske Jure, samo je na malo drastičniji način pokazao koliko je Srbija potcenjena kao destinacija a radnici u nekim slučajevima dovedeni u poziciju potpuno obespravljenih. I ma koliko da su nam potrebna radna mesta, sigurno je da takav model privlačenja investicija neće bitnije doprineti razvoju industrije u Srbiji kao što reprezentativni proizvođači nisu postale ni druge zemlje u kojima su velike kompanije selile svoju proizvodnju.